Pitala sam se zašto opće pisati ovaj izvještaj alpinistima, ali želim motivirati sve roditelje Matice da napravimo family Font izlet iduće proljeće (jer ja sam se malo zaljubila u Font). Prije dvorana, krešpedova, dobrih penjačica bio je Font. Čak od 19.-og stoljeća služio je članovima Francuskog alpinističkog kluba kao trening poligon za Alpe! A tko ne zna kaj je Font nek gugla! Mi smo bili u Fontu od 4.-18.4. Išli su Petra, Šproh, Maja, Domi (moj Font trener), Zola (uskoro 7 godina), Mak (5 godina), Glumac, Mila (7 mjeseci) i ja - dobra ekipa! E da i Ante, službeni fotograf tripa. Stara bolder ekipa i nas dvoje (troje) padobranaca iz Matice. Mila i ja smo letile, a ostatak ekipe je išao s autom. Domi, Maja i djeca su odradili put u dva dana. A Goca, Petra i Šproh su stisli Kedija i za cca 15h bili u Fontu. Rentali smo super kuću s ogromnim dvorištem (i teniskim terenom, i potokom, i racama!) što se pokazalo kao super odluka jer smo stvarno stalno bili vani. Vrijeme nas je također poslužilo, jer kako vele ove naše iskusnjare, taj period je i najstabilniji što se tiče vremena. Bili smo na dosta različitih sektora - Éléphant, Cuvier, Petit Bois, Trois Pignons i vjerovatno još kojem kaj sam zaboravila. Na svakom sektoru ima za svakog ponešto. I za jake i za djecu i za postpartum mame :) čak i ako se ne penje toliko, ta čarobna Font šuma puni baterije. Stijena je super! Meni je trebalo par dana da skužim kako se tamo penje - dosta potisaka, odgurivanja s rukom i dizanja na suprotnu nogu, dobivanje povjerenja da noge drže, a osim mog prečestog koljenjarenja na topovima treba nekad onako fontovski izaći na petu. Dodatni plus je što neki smjerovi dolaze i sa nezaobilaznim razmišljanjem o smrti metar od poda. Osobno, najbolja stvar u Fontu su mi bili “krugovi”. Svaki sektor ima krugove po bojama tj težinama koji su označeni i brojevima. Ja bih si uvijek odabrala najlakši krug (mislim da je to bila narančasta boja) i krene se penjat po redu. Jako je zabavno i baš se može napenjati kada se tako penje jer se penje bez brige i pameti pošto se samo prati boja i broj. A na tim laganim smjerovima češće mi je crux bio sam silaz sa boldera haha

Penjački hajlajt za mene je bio kad sam u 2h (koliko je Mila spavala i dala mi da penjem :) ) popela 52 lagana bolder problemčića. To ne bi bilo moguće da trener Domi nije tražio boldere i vukao kreš di bi trebala slijedeći problemčić popeti.

Iako sam se i ja bojala hoće li mi Font biti pretvrd, moram priznat da sam se svaki dan sve više pozitivno iznenadila koliko je zapravo dostupan svima! 7 mjeseci nakon poroda i više od godinu dana ne treniranje i ne penjanja, ja sam na kraju rekla da sam se napenjala na penjačkom tripu! Naravno da nije kao prije, ali sam prezadovoljna. I jako znatiželjna kako će izgledati moje penjanje u budućnosti uz malu curicu.

Osim super penjanja, Font se pokazao kao super mjesto i za klince. Zola i Mak su se stvarno napenjali. A nisu bili jedini klinci na penjalištima, nit je Mila bila jedina beba. Al djeca mogu i ne moraju penjat, sasvim je svejedno. Pijesak i šuma daju bezbroj opcija za svakakve maštovite igre i zezanja.

Tako da nadam se da se družimo u Fontu iduće proljeće!

Evo i par SKUPIH ANTINIH fotki da dočaramo atmosferu. I par kaj smo mi ulovili. Link na Google photos: https://photos.app.goo.gl/MQbcygYhVM4NppDQ6